A šta je ona uopšte?
Šta je ona za hrabroga moreplovca koji se hvata u koštac sa besnilom morskih vetrova?

Da li je to klizavo kormilo koje mu se otima iz ruku, ili je pak,
drhtavi jarbol odeven u poderano platno jedra?
Da li je ljubav za njega skriputava iluzija sigurnosti utrobe broda, ili pak možda, mooožda
pomisao na spasilački čamac koji je samouvereno ostavio na sunčanim plažama u luci?
Ne…Naravno da ne!…ljubav ne može, ljubav ne sme biti nešto toliko opipljivo I od ovoga sveta
kao što je krhka spoljasnost broda koji ne može odoleti sam nalete besnog mora…Ne…
Ljubav je mnogo jača od proste volje za životom I puhanja orkanskih oluja…

Ona mora biti, verovali ili ne, ona zvezda gore, sa simpatičnim
imenom Vodilja…Jer na posletku, ona nas zaista I vodi, a ako ne, onda makar pokazuje put.

Nekada tromo I lenjivo poluskrivena iza rojeva kondezovane vode, a
nekada tako jasno I cisto da se I u najusamljenijim noćima borbe protiv naravi mora, morepolovac nikada
nije osetio samim…
Kratke avanture po lukama ove zemlje, par balave dece sumnjivog očinstva, tu I tamo po koja
čašica ruma I zalogaj sušenog mesa…Tuče, poigravanja nebeske svetlosti na granicama sveta, pevanje sirena, sve će to nestati u jednom prelomu moćne hrastovine sušene 100 godina…

Nestaće, ali sa najiskrenijim osmehom koji je svet ikada video!

E to je ljubav za našega moreplovca, čoveka koji će se od svog života rastati ne napustivši svoje
plovilo, ne zbog toga što je vezan činima zemaljske simpatije prema delu svojih ruku, već zato što je
želeo da što duže gleda u predmet svoje žudnje…

jednu malu, svetlu tačkicu na nebu…

Advertisements