Velimireva omiljena boja je zelena.

Te oktobarske subote vraćao se Bregalničkom ulicom svojoj kući posle jako napornog dana na poslu. Drhtavim koracima napao je čuveni aerodromski uspon vođen toplom mišlju da ga kući čeka topli obrok i još topliji osmeh i zagraljaj Dunje.
Sem te misli, malo toga je moglo staviti osmeh na njegovo pre vremena napaćeno i izborano lice.

Kao i svake druge noći, žaluzine na prozorima okolnih porodičnih kuća behu zatvorene, dvorišta zapuštena, a mršavi psi čuvari pušteni da se zaleću na kapije na svaki zvuk koraka. Kiša, hladna i preka, šamarala je Velimirov kišobran kao nestašno dete, a voda koja se slivala niz strmu ulicu pohotno je natapala njegove čarape kroz bušne stare cipele. Oktobarski vetar neumoljivo je radio na tome da opravda ime brda sa koga dolazi i u Velimirovu dušu i kosti tkao je niti apatije i promrzlenosti.

Velimira muči problem smisla i egzistencije.

Iako se uporno trudi godinama da crne prste, žuljeve i proširene vene sa 24 navršene godine pravda životnom neminovnošću, lošom srećom i trenutnom situacijom, Velimir više nije romantičan i ne može se oteti utisku da je nešto opako krenulo naopako u njegovom životu. Dani su se pretakali u nedelje, one u mesece , a oni pak u godine i život nije postajao nimalo bolji. Naprotiv.

Velimir je devica u horoskopu i vedar covek.

Minimalizam šumadijske prestonice naveli su ga na to da postane ekstremni hedonista. Da ćutke prihvata podmukle udarce života i poštenim radom obezbedi makar i sitna zadovoljstva koja mu ispunjavaju dan i obogaćuju noći. Ništa ne dopire vise do njega.

Njegovo telo postala je ljuštura koja je generalno otupela na spoljašnji svet i kroz svakodnevicu tumara kao zombi, nespretno i smušeno. Jedino što ga vraća u život je njegova žena Dunja koja jedina ima tu moć da dopre do njega kroz sve te slojeve apatije i zagrli Velimira onakvog kakvog ga je sila stvorila : kao čoveka velike fizičke i duhovne snage čija pleća mogu izdrzati mirođije koje život kuva u svojoj čorbi.
Osim nje, malo šta moze potresti Velimira koga su matori učili da bude pošten i pravedan covek i time ga kao čamac sa rupom pustili da se otisne u bure ovoga sveta.

Velimir nije hedonista.

On je nekada ne tako davno kao i mi čeznuo za boljim životom i maštao o stvarima koje tek treba da nastupe, ali jebi ga. Trudio se i 6 dana u nedelji pokušavao je sebi i svojoj prelepoj ženi da obezbedi “normalan život”, ali posao se pokaza samo kao Sizifov kamen koji se nekako stalno povećavao, a prokleto Bregalničko brdo postajalo sve strmije i strmije.
“Ma bestraga sve! Zašto ja da ne budem kao Nikola?! Zašto sam se ja okovao principima i sterilisao moralom?! On ima sve, on živi i ovo brdo prelazi bez muke u svom novom autu…”

Ali to nisi Ti reče glas

” Dunja je mogla sa njim!”

Ali izabrala je tebe….

“Hm!DA! Budala!Mogla je imati sve što poželi, pogledaj me…nemam ni za cipele! Ništa joj ne mogu priuštiti. Zašto je i dalje samnom? ”

Zato što te voli…

“Ali ja sam propalica, ona radi dva posla i živi kao pas, a imala je izbor!”

I izabrala je tebe, u tebi ima obrok, zagrljaj i čvrst oslonac u najvećim burama. Ona ima Nade

“Nada?Pih! Što kazu ljudi, to se ne može jesti, ne budali i ne trljaj so o rane!” …

Dobro, zašto onda ideš uz ovo brdo?

“Zato što je volim!”

Onda izdrži još malo, imaj nade reče glas.

“Ne kenjaj!”

Velimir je vredan i prkosan.

Stavio je žvaku u usta, poslednju koju ima. Krenuo je da baci zaostali papirić na zemlju i naprasno stade. Pogledao je dole, pazeći da mu kišobran ne oduva vetar i zagledao se u hrpu papirića, opušaka i kesa koje su nošene potocima orgijale po ivicama trotoara i pogled mu zastade na sopstvenoj ruci koja je držala papirić i rece sebi :” Ne! Ovo nisam ja.” Pogledao je preko puta i video poluprazan kontenjer, prešao je ulicu i bacio papirić ka kanti, a on udari u ivicu i odskoči napolje. Jedna sočna psovka presece tišinu ulice i Velimir se sagnuo, pokupio ga i ovom prilikom “zakucao” u kontenjer.

Sa zadovoljnim osmejkom se okrete da zakorači na ulicu kada ga dva fara presekoše i sa jednim “splosh!” ga okupaše od glave do pete. Samo što se okrenuo da opsuje nemarnog vozača vide da je to Nikolin novi auto…

“More! Neka mu! Bog sve vidi!”

Velimir nije vernik.

Nastavio je da prelazi ulicu zamišljeno.Velimir nije video drugi par farova i njegovo telo, na žalost, nije otporno na ojačani industrijski metal i staklo nove zastave. Svet je počeo da se kotrlja i on je padao….i padao…u bezdan. Dok je onaj uporni vetar nosio njegov kišobran natrag niz ulicu, kiša je nastavila da pada na njega, iako je nemoćno ležao na sredini druma u grotesknom položaju, pokušavajući da poslednjim atomima snage dohvati novčanik sa slikom Dunje.

Tu skonča Velimir Damjanović, otac nerođenog Darka i suprug Dunje Damjanović, vredan radnik, dobar suprug, strastveni pecaroš, ali pre svega dobar čovek.

Na dan njegove sahrane kiša nije padala. Nebo kao da nije imalo vremena niti želje da oplakuje običnog smrtnika iz Kragujevca. Dunja takođe nije plakala. Besna na njega što ju je napustio i što je raspršio sve one nade koje je tajno gajila u tami zalivajući ih suzama da on ne vidi i obasjavajući je sjajem ljubavi prema svom suprugu.
Na taj dan, tj. veče, satima pošto je Velimir uz pratnju familije ispraćen na večni počinak, đubretarski kamion je sa rotirajućim žutim svetlima posetio Bregalničku ulicu. Dok su radnici izvrtali onaj kontenjer u razjapljene halapljive čeljusti kamiona, jedan papirić od žvaka se tiho odvoji i pade u jednu od onih hrpica na trotoaru. Kamion nastavi dalje svojim poslom ostavivši poluprazan kontenjer.

Velimir nije budala.

Vi Niste sami.

Advertisements