Lokacija: Kragujevac, Naselje Aerodrom.

Vreme: Početak leta 2012. godine.

Povod: Protest građana protiv namera vlasti da gradi na zelenim površinama.

Početkom leta 2012., neposredno nakon izbora, Aerodromci su saznali da će u njihovom naselju biti izgrađeno 6 stambenih objekata na prostoru koji je svima dostupan za rekreaciju, odmor, šetnju i druženje.

Aerodrom ne može infrastrukturno da podrži ni sadašnje stanovništvo. Javni interes ne postoji, već lični interes gradskih harambaša. Licemerje predizbornih obećanja bio je kao šamar za realnost koja je dolazila u zvuku udaljenih bagera.

Spontani revolt Aerodromaca je usledio i bio usmeren kroz redovna okupljanja građana. Pesmom, igrom i druženjem izražavali smo svoje zajedništvo i jednim zajedničkim krikom iskazali nezadovoljstvo ovim šokantnim aktom gradske vlasti. Hvaljena bila Jelena.

Taman kada je postalo nemoguće fokusirati napore građana Aerodroma i usmeriti ih na konkretnu akciju, četa mladih je istupila da spase svoj dom.

Ovo je priča o tome kako je četa mladih, potpuno mirnim i nenasilnim putem, uspela da primora vlast da povuče svoju odluku o gradnji.

Ooooo koliko samo ljudi ne veruje da bilo šta može da se izmeni u ovoj našoj maloj porno državici.

Nije u ovom beznađu dovoljno ljudima da prosto ne čine ništa za svoj kraj, za svoje komšije, braću i sestre, već žele ugušiti svojom nemoći bilo koga ko makar i pomisli da nešto može promeniti.

Hvaljen bio srpski inat mladosti! Po sto puta!
Da nije njega, iskra akcije koja je inspirisala malu grupicu ljudi na Aerodromu da se suprotstavi hegemoniji gradskih harambaša bi odavno bila ugašena olujom bezdušnih reči obeshrabrenja i apatije.

Poduhvat koji smo započeli upravo mi, obični ljudi sa glavama na ramenima i žarom u očima je kao cunami gazio takve i slične opaske.
” Oni su prejaki za vas klinci”, ” Ne možete ništa protiv njih, drugi su pokušali i propali su”… i hiljade sličnih rečenica i saveta bili su očekivani.

Samo mi, potomci matorih koji su oprani od bilo kakve odgovornosti, možemo preći preko takvih reči kao da su dim u vetru.

Sa tim smo se mogli…sa tim smo se morali izboriti, upravo besni zbog toga što nam čitav život govore kako ne možemo i ne smemo. No, nismo se morali boriti samo za sebe i svoju veru, već za veru naših sugrađana. Hvala svima koji su otpočetka verovali u nas.

Sve je počelo sa pokušajem da pobedimo upravo te rečenice. Zato smo za jedno redovno okupljanje pripremili prezentaciju slučajeva u kojima su građani pobedili samovolju gradskih vlasti, u kojem smo pričali kako je javni interes upravo ono što mi želimo, da je gradsko zemljište i naše, i da se svakako ne pitamo samo do granica svojih terasa.

Videti nadu u očima ljudi je privilegija, ali i veliki teret.

Danonoćno smo radili da naš deo priče Srbija čuje, da pronađemo pravne osnove i načine da makar privremeno zaustavimo gradnju. Da napravimo sebi dovoljno vremena da se bolje i čvršće organizujemo, povežemo sa ljudima i podelimo poslove.

Mic po mic, zaradili smo pažnju medija. Još više ljudi je dolazilo na okupljanja koja su se proredila, ali omasovila. Slali smo pisma svima i pozive na razgovor, skupljali potpise za peticiju, lepili plakate i pravili flajere da obavestimo ljude o ispravnosti naše strane i izvesnosti pobede. Protestne šetnje, live streaming, otvorena online promocija protesta, informativni razgovori, pritisci.

Počeli smo se povezivati sa udruženjima koja su imala iskustva sa ovim vidom građanske inicijative i dobili vredna znanja. Naš cilj je bio konkretan – po svaku cenu sprečiti gradnju. Ubrzo se iskristalisalo i kako doći do njega. Ljudi su u jednom kosmičkom trenutku mislili istim taktom i pored svojih obaveza uspeli da izdvoje sate i sate  da srede materijale, naprave prezentacije, pronađu ljude, edukuju, promovišu, bore se sa jednoumljem i predrasudima svojim znanjima, strašću i ljubavlju prema naselju.

Teški trenuci su prevaziđeni spontano. Dolazak policije, pretnje preko medija gradskih vlasti, pretnje ljudima na ulici i stranački pritisci na članove da odstupe i sabotiraju protest su bili očekivani. Kao da nismo živeli u ovoj zemlji i da sve gledamo po prvi put. Znali smo gde leže opasnosti, zato smo za sve imali plan, koji je gotovo uvek uključivao nenasilan otpor i legitimne načine građanske neposlušnosti.

Dani su prolazili, potom nedelje i primakao se rok za licitaciju preostalih parcela na Aerodromu.  Pri vesnik pobede: Nijedna nije izlicitirana.

Nakon mesec dana, naporima članova ove grupe Republički inspektor je došao da obavi vanrednu kontrolu.

Nismo mogli da znamo na koju će stranu otići ta odluka. Sumnjali smo da će biti povoljna za nas zato što nemamo veru u institucije koje nam inače i prave glavobolje.

No, jednog dana, odluka je stigla….sunčana i vedra. Dozvola za gradnju je poništena, bitka za Aerodrom je naša. Bitka da…ali ne i Rat.

Rat se nastavlja.

Za svaku vlat trave, za svaki kamičak na sportskim terenima bez koševa, za svaku rashodovanu i polomljenu klackalicu, ljuljašku, za svaki osmeh naše dece koja bezbrižno trčkaraju aerodromskom stepom, za naše čilce i beskrajne partije šaha pod hladom hrasta i za svaki šapat mladih na klupicama.

Imamo jednu viziju… u njoj vidimo sve naše komšije angažovane na rešavanju stotine problema koje ima naše naselje. U njoj vidimo ljude koji su spremni da se uhvate u koštac sa Ne i Ne može, ljude čeličnog kova – ali ne samo Aerodromce. Želimo da projurimo pored vetrenjača i pored podsmeha i nevere, ponosni na to što smo zajedno, zaista zajedno za Kragujevac.

Ovo je dragi moji zaista tanani snop svetlosti u ovoj tmini, jer obasjava mogućnost da nešto može biti drugačije, da mi kao obični ljudi možemo napraviti svoje bolje sutra. Mi smo uspeli… zašto ne i Ti?

Advertisements